VELIKI OBID ZA MALE ŠOLDE

Nakon ča smo kupili srdele, prolazimo priko Pjace (o šinjori, doda bi moj otac, tako su prin zvali, mi smo to posli skratili, ka ča se sve danas skraćuje, olakšaje, ubrzaje) i trevimo kuma isprid Centrala (vrlo stari otel, sa restoranon u kojen je bija „stol mudraca“ di su umovali veliki mozgovi onega vrimena i sa vanjskin dilon restorana kojega ste mogli vidit u seriji „Velo misto“). On je, inače, tamo inventar od sedan ujutro do podne. Su jednon kafon produjenon do razine čaja (a bome, mora durat tolko vrimena), isprati sve znane i neznane prolaznike. Zimi dršće ispod grijalice jerbo ne smi uć zbog španjuleta. (Ja da san vlasnik, potirala bi ga. Kolko on potroši kilovata za tu jednu kafu, propa bi mi posal, otišla bi na inkanat!). Sad liti mu je taman ugodno zbog ladovine, pa smo i mi sili malo u lad s njime. Pokažijen srdele ča smo kupili. – Ja se tebi čudin. - ? - Oli sinoć nije bija povodanj, nebo se paralo, munje cipale, grane lampale na vitru. – A, e. – I kako ti misliš da su friške te srdele, koji je to junak ribar sinoć lovija?... Isprid nosa gledan sasvin friške srdele. Mislin se, stvarno, pa kako tako izgledaju ka da su sad iz mora. Ništa mi ni kjaro...Posramjena brzo posrčen kafu tobož žureć spravit obid, a nji ostavjan da brste svitsku politiku. Puten još mislin pa kad su te srdele ulovjene.

1. Doma san prvo očistila blitvu, odilila lisje i stapke (jel se tako reče?). Već znate da ja to sve neću potrošit, a i da neću ništa bacit. Stapke samo malo obarin, jedan glogolj da voda učini, ladin i ostavjan za nešta drugo ča mi sutra na um pane, sutra je i tako povrtni dan. Par mladi kumpirića prve stavjan kuvat, poslin blitvu. Sve čista klasika. Papar i so, pravo uje i luk...

1. Sad gren čistit srdelu. Vadin jedini papir koji iman u kući.  Novine se odavno ne kupuju, reklame ne priman, napisala to na poštansken sandučiću, u njega jedino redovno dolazidu računi, od nji mi samo zlo bude, pomoć nikakva, naročito za čistit ribu. Vadin, dakle,  propagandni materijal od Neckermanna, ča mi svako tolko pošajedu. Oni se još uvik iskreno nadaju da bi se ja, konačno, jednon i uputila u zemju Sulejmanovu, na veliko putovanje za malo para. I oću, ako se zdesi da buden udovica. Jerbo ovi moj bacia sidro i ne mrda mu se nigdi iz najlipljeg grada na svitu. „ Ma ko ovo more platit“ - čuvena prepotentna spliska skuža za nemrdnut gujicu, vidit druge lipote koje su, morebit i lipje!

1. Čistin one lipe, sjajne krljušti, maštan o putovanju iz snova i beštimajen kako one lipe, sjajne krljušti letidu okolo, koža otpada sa ribe ka da je skalpirana. Sritna pronalazin i neke glatke srdele tei uviđan svu važnost depilacije. (Na slici morete vidit razliku depelirane i zapuštene srdele te kako jedna i druga izgledaju nakon tretmana čišćenja i skraćivanja za glavu jerbo mi ne bi stale na tavu.)

Ja srdele ne peren. Ni pri, ni posli. Ne grozite se! Ka prvo, iz mora su duboka, naš Jadran je još poprilično čist. Ka drugo, vatra će sve potaracat ako se ča i  nakupilo u transportu. Od Matejuške, di se ladnjače parkiraju, do peškarije di se prodaju je 50 metri. Lako meni za ribu, meso, jaja, to sve ne jin sirovo. Al vi sigur ne promišljate ča sve, morebit, izite u kruvu kojeg svaki dan trošite termički neobrađenog.Vi ranoranioci morete svako jutro vidit isprid butiga iskrcane kašete sa kruvon, mlikon, jogurton – čekadu da se butiga otvori. Kašete su šupje po dizajnu, a često i napukle – to vi ne znate jerbo ne vidite, ja znan. Stoje na tleju koji je ispjucan o judi i ispišan o pasa. Ono ča ne vidite dešava se u pekarama. Ta ambalaža, te kašete, to je mirakul kako su šporke! Itaju se na kamione isto tako sumnjive čistoće. Peru se ritko, kad triba koja kontrola proć. Za tisto nije tolko bitno ča činidu pekari, koji se liti u temu paklu dobrano znoju, pa se znadu tiston brisat, tisto će se ionako ispeć. Al tamo u pripremi, e tamo je malo drugovačija važnost vaše brige za zdravje... jerbo se tu u brašno meće svašta ne bi li vama ti kruv bija lip ka duša, mek ka paučina, prozračan ka mladenkin veo, mirisan ka bebin dah, dugovječan ka Japanci. To van je istina, iz prve ruke, radila tamo.

Očišćene srdele samo složin na kuhinjski papir da se osuše ako su mokre. Ove su bile tako suve da se papir zalipija. Znači da led nije bija na njima jer bi se bija otopija, a one bi bile mokre. Stvarno, kako su tako friške, tvrde, uvinute glave i repa? Osin ako nisu mumificirane. I Tutankamon još uvik lipo izgleda za svoje godine...Il su ulovjene di ni bila nevera? E, pa da, kako se nisan oma sitila, ne lovidu srdele tu u spliskon kanalu, meni isprid nosa. Ovi me odgovor svojon razumnošću umirija. (Moran sutra kumu reć da me ne manta ka mulicu...)

Usput sickan oni petrusimul i sav višak koji nisan potrošila danas stavjan u led. Jest da skoro svaki dan gren na pazar i da uvik mogu imat friški. Al ne utrošin sve, a ŠTETA DA PROPANE. A ima dana kad kiša pada, kad mi se ne izlazi, kad se zaboravi kupit (mislin samo na osnovnu namirnicu, ko uvik misli na začine, to se ne kupuje svaki dan). Onda baš dobro dođe. Jer ja brez njega ne mogu zamislit iti jednu spizu. Usput se vonj o ribe uništi sa noža. ( Ovi nožić je moja svetinja, njime režen sve živo i neživo. Nevelik, lak, dobro leži u ruci. Za čistit ribu iman posebnu daščicu, na njoj ništa drugo ne rižen, drvo dugo panti sve ča ste na njemu radili.)

1. Sad stupa na scenu moje gradelavanje i vađenja masti susidima. (Vi se sigur pitate da zašta  to da ja radin, ja žensko, pored živa muža. Jerbo je to jedino muško kužinavanje koje oni znaju, čast izuzecima, i u kojen su pravi meštri. Otvaradu specijalne forume kojin se drviman triba vatra ložit, triba li meso oli ribu prin marinirat, koji razmak žica triba bit, il ne vajadu više ni te, ima nike novije i modernije, ma cila nauka to gradelavanje! Uglavnon, ovi moj nije tipični predstavnik te vrste. Ima on i druge netipične muške osobine, al o tom neki drugi put.

Daklen, stavjan gril-tavu na vatru o plina, ne o drva.To je ona ista tava od jučerašnji ražnjića, dobro oprana i pomočena u kvasini da se uništi iti kakvi trag postojanja mesa. Tako ja svaki put radin i nima vonja ni od čega. (Priča ovi moj kako su negdi bili na poslovnome ručku i on naručija neku ribetinu... e ribetinu, oli se na poslovnen ručku, i to još prija, u mraku, naručivale girice i gavuni. A kad je prova, ono ka da je cili „leskovački voz“ protutnja mimo nje...nisu gradele bile očišćene o mesa il se sve skupa zamišalo, vrag bi ga zna.) Tava mora bit dobro ugrijana, duže traje jerbo je od giza, al se isplati jerbo za to vrime pijuckan vino. Onda mećen srdele, malo naškropin ujen grančicon ruzmarina kojeg uberen kad mi je liti otvoren ovi drugi balkon di mi je moja „đul bašta“. (Zimi taj balkon, tj. vrata, skoro ne otvaran, to je jedna cila caklena površina kroz koju gledan brode u luci i u marini priko na Zvončacu, i naravno, Šoltu!  A ispod volta ne pivadu klape vengo se igradu dica.) Srdelu ne triba vengo par minuta peč na jednu stranu, a tako i na drugu. Nažalost! Jerbo nimaš kad ni napit se vina. Ribu ne solin – to poslin, kad se ispeku. Uje, luk i petrusimul stavin da svak dodaje ako voli i kolko voli. Meni pane mrak na oči kad vidin kako judi ribu škropjedu limunon – asti sto, ubiju in svake gušti! Ja mislin da ga stavjadu da judi njime otaru ruke poslin jela, da in ne vonjadu po ribi. Hmmm, ja san polizala sve prste jerbo se riba, naravski, najboje jide prstiman i poslin ostanu samo malo masne, a to je usput dobar tretman kože, to uje. Tako volin ti vonj o ribe s gradela, uja, luka i petrusimula da najradije ne bi prala ruke barenko po dana.

Onda smo pošli leć, malo ubit oko. Poslin smo se triznili uz kafu i novu slatkariju od prosa. Ni lako podnit tri kvarta srdel!